#7 Kako sam uspeo?

Nisam čovek u poznim godinama, lagao bih kada bi rekao to. Nisu se ni moji bavili dimljenjem i sušenjem mesa, ribe, sireva… odavno pre100 i više godina pa sam ja sve to nastavio.Nisam sa Zlatibora niti sam odrastao u planinama i vrletima nepristupačne prirode.

Moja srpska stara priča bi trebala da bude da je moj deda Sreja-mlinar još od 1850te, rešio da dimi i suši meso u kanicama zakačenim na vrhu vodenice, baba bi u mlinskom kamenu mlela so, bosiljak i lolber i od te smese su pravili specijalnu salamuru koja je mesu davala poseban ukus.

Ma ne, neću da lažem mada sad mogu već sam uspeo i sve mi se već veruje …stvari su uvek proste. Sve ovo radim od skora poslednjih godina i postepeno se to menjalo nabolje i to bukvalno postepeno od početka.

Sećam se samo da sam od malena rastao u porodici gde se težilo nekoj nazovi perfekciji ali to opet zahvaljujući ocu koji je nešto uvek radio perfektno. Ako vari mora da bude var bez obijanja šljake, ako peče prase mora bude usoljeno i uvezano za ražanj kao da će se okretati do beskonačnosti, ako se perdaši zid mora dunavcem bez gletovanja… znači uvek do krajnjih granica mogućeg kvaliteta šta god se radi. Tako sam i ja krenuo da dimim i sušem sve i svašta. U klasičnoj pušnici sam pravio žice i rešetke (da ne bi padalo meso) savijao kukice kakve mi odgovaraju. Prao sam meso, čistio ribu znanu i neznanu počeo sam od zamrznutih jeftinih… pa onda se zaradilo pa krenuo losos i tuna…Pazi ovamo bato“ kilo dimljene tune prodajem i do 50 eura, jede je Vladika znači patrijaršija, ozbiljna lova kuca na vrata nak-nak. Zove Vladikin pomoćnik i kaže drago nam je da ste bili zastupljeni na našoj trpezi , bili ste više puta pomenuti . Voleli bismo da ste stalno i češće u našem društvu lično. A meni milo , ej to misli Vladika, možda je sada već i patrijarh ko zna…

I tako, to je ono lepo… ali ima i onog što se isto sećam rođaki kojoj sam upropastio slavu, pregoreo sam joj ribu. To jest nisam bio kriv ja, riba je bila smrznuta i lošeg kvaliteta ali pošto sam bio zadnji u lancu naravno krivica je pripisana meni. Još se sećam tog crvenjenja i gledanja u pod, izvinjavanja. Sigurno sam i na toj trpezi bio pominjan više puta al ne ko kod Vladike.

Nekim ljudima sam presolio meso sećam se i toga, pa su imali nameru da me rastave na delove , dobro možda prejak izraz za bes ali im nije bilo pravo. Sećam se da je bio jedan krupan veliki čovek, a i pominjao je da je lovac i da kad poludi nosi naoružanje sa sobom he, he…

Jedno vreme sam imao stav da moram da sušim i dimim samo sa drvetom koje rađa šljiva, kruška, jabuka jer mesu daje posebnu aromu i boju, a onda kada je to dostiglo neke velike količine video sam da to nema smisla pa sam se vratio na bukvu kao gorivo. Nisam ni planirao da pravim uređaje ali su onda ljudi počeli da ih traže sami, daj napravi neki mali uređaj pa ćemo mi sami da dimimo kad hoćemo na terasi ili bašti.

Kažu mi , osmisli nešto što će da nam pomogne da se ne mučimo kao ti, a da opet ispadne ukusno kao iz klasične pušnice. I tako malo po malo testiranje, greške ,pa male pobede, pa velike pobede i došli smo dovde.

Eto sad smo na kraju, a u stvari na početku zavisi kako gledate…

Pišem dalje

Leave a comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *